Водич нас је чекао заједно са возачем, који је био очигледно локалац, и наша монголска авантура је могла да почне, али ... Морали смо да покупимо још једну породицу која је ишла на исту туру као и ми, а кад нам се придружило се и друго возило, наш мали конвој је кренуо. За неколико минута нашли смо се у друштву индијске породице и убрзо смо изашли из града, упутивши се скоро 600 км према југу, дубоко у трећу највећу на свету, искључујући и 2 поларне, пустињу Гоби!

Након отприлике 3 сата вожње, зауставили смо се да доморимо и да нешто поједемо. Као део мог обећања (пре свега самом себи) да ћу јести оно што једу мештани, наручио сам исту супу од овчетине, као што је то урадио и наш водич ... која је грешка била! Стварно мрзим да разбацујем храну, међутим, ово се показало као већи изазов него што сам мислио, иако сам својој деци, пре него што смо кренули из Брисела, проповедао да би требали да једемо све што нам се понуди и, на овај или онај начин, јести ради поштовања локалног становништва и њихових обичаја. Уместо ове супе морао сам јести своје речи!

Упркос свему, овај ручак је остао упамћен из два разлога ... Пред кафаном уз пут, где су неки од јели а други су само покушали, био је буквано усред недођије путоказ на коме је писало Даланзадгад, готово не изговорљив иако је написан ћирилицом Даланзадад - главни град провинције Јужни Гоби, од скоро 25.000 мештана, скоро 600км од Улан Батаара и више од 6000км од постојбине ћириличног писма, тако уобичајеног у мојој домовини, Србији!

Напомена: Као резултат притиска који је извршио Совјетски Савез (читај Стаљин), Монголија је 1931. године усвојила латиницу, а 1937. ћирилицу.

Моментално је уследило поносно надимање груди и питање мојој деци, Николи, Луки и Мили, на које нисам ни очекивао одговор, да ли мислите да је било вредно похађања српске школе? За мене је тај путоказ, толико удаљен од наших корена, сам по себи био доказ да је било вредно!

Други разлог, са мање импресивним цифрама, је био (у то време) петогодишњак, око 120 цм и око 20 килограма ... Рекао сам мање импресивне бројке - да, али само на површини. Рекао нам је да су га његови родитељи, Ануша и Правакар, довели овамо, јер воли диносаурусе! Одмах сам знао да сам требао да урадим више домаћих задатака пре него што сам се упутио у ову, јединствену, животну авантуру.

Све је звучало врло познато док нам је причао о Пламеним литицама, месту са највећом количином јаја диносауруса пронађених игде на свету, само на неколико сати вожње од места где смо слушали његов сложенu причу, препуну замршених детаља о њиховим именима , облицима, величинама, прехрани, итд.

А његово последње достигнуће је књига коју је сам написао и илустровао ... врло инспиративна прича која ће се, надам се, наставити у годинама које следе.

Надам се да би Вас ово могло инспирисати да ставите пар речи на папир и поделите своје стварне и имагинарне приче са свима онима који ће посећивати Дечји Кутак у Клубу КРУГ.