Аврин
путопис
Када ми је супруга Ела споменула идеју о породичном одмору транссибирском железницом, који ми је одавно ормор из снова и све док нисам напунио 50 година, нисам ни слутио да ћу осим познатог пространства и лепоте руске степе, забачености монголске пустиње Гоби, кинеске дуге и богате историје, бити на путу откривања неких других природних лепота ...
Проведовши скоро три недеље силазећи са и улазећи у разне возове од Санкт Петербурга преко Москве, Казана, Јекатеринбурга, Новосибирска, Иркутска и Улан-Уде-а, напустили смо мајку Русију ... Чим смо сишли са воза у Улан Батору због свог незнања, био сам изненађен ћирилинчним натписима свуда око себе и мислио сам да је то због чврстих веза са Русијом, са којом Монголија дели око 3500км границе, а коју смо управо прешли.
Водич нас је чекао заједно са возачем, који је био очигледно локалац, и наша монголска авантура је могла да почне, али ... Морали смо да покупимо још једну породицу која је ишла на исту туру као и ми, а кад нам се придружило се и друго возило, наш мали конвој је кренуо. За неколико минута нашли смо се у друштву индијске породице и убрзо смо изашли из града, упутивши се скоро 600 км према југу, дубоко у трећу највећу на свету, искључујући и 2 поларне, пустињу Гоби!
Након отприлике 3 сата вожње, зауставили смо се да доморимо и да нешто поједемо. Као део мог обећања (пре свега самом себи) да ћу јести оно што једу мештани, наручио сам исту супу од овчетине, као што је то урадио и наш водич ... која је грешка била! Стварно мрзим да разбацујем храну, међутим, ово се показало као већи изазов него што сам мислио, иако сам својој деци, пре него што смо кренули из Брисела, проповедао да би требали да једемо све што нам се понуди и, на овај или онај начин, јести ради поштовања локалног становништва и њихових обичаја. Уместо ове супе морао сам јести своје речи!
Упркос свему, овај ручак је остао упамћен из два разлога ... Пред кафаном уз пут, где су неки од јели а други су само покушали, био је буквано усред недођије путоказ на коме је писало Даланзадгад, готово не изговорљив иако је написан ћирилицом Даланзадад - главни град провинције Јужни Гоби, од скоро 25.000 мештана, скоро 600км од Улан Батаара и више од 6000км од постојбине ћириличног писма, тако уобичајеног у мојој домовини, Србији!
Напомена: Као резултат притиска који је извршио Совјетски Савез (читај Стаљин), Монголија је 1931. године усвојила латиницу, а 1937. ћирилицу.
Моментално је уследило поносно надимање груди и питање мојој деци, Николи, Луки и Мили, на које нисам ни очекивао одговор, да ли мислите да је било вредно похађања српске школе? За мене је тај путоказ, толико удаљен од наших корена, сам по себи био доказ да је било вредно!
Други разлог, са мање импресивним цифрама, је био (у то време) петогодишњак, око 120 цм и око 20 килограма ... Рекао сам мање импресивне бројке - да, али само на површини. Рекао нам је да су га његови родитељи, Ануша и Правакар, довели овамо, јер воли диносаурусе! Одмах сам знао да сам требао да урадим више домаћих задатака пре него што сам се упутио у ову, јединствену, животну авантуру.
Све је звучало врло познато док нам је причао о Пламеним литицама, месту са највећом количином јаја диносауруса пронађених игде на свету, само на неколико сати вожње од места где смо слушали његов сложенu причу, препуну замршених детаља о њиховим именима , облицима, величинама, прехрани, итд.
Тако сам стекао, наизглед, мало вероватног пријатеља - Калкина, и од тада смо заједно видели и урадили
многе ствари ...
Тражили смо остатке диносаура и њихова јаја
Скривали се од жарког пустињског сунца…
Јахали дивље коње…
И све то у земљи Џингис-кана!
Мала дигресија, вредна српског питања... У нашем последњем коначишту, Гоби Анар Гер камп, сам срео и фантастичног господина која ме силно изненадио. Чувши део разговора за нашим столом, пришао је и обратио ми се на Словенском језику, како га је он назвао. А био је мешавина руског, бугарског, и ко зна још ког, али уз добру намеру довољно разумљивог језика. Монгол који је, као и већина образованих људи, причао руски и, по локалним стандардима, доста енглеског. Питао ме је одакле смо и 100% привукао моју пажњу рекавши ми да је посетио, мој родни град, Београд 1984. године!!!
Као професор филозофије и историје на универзитету у Улан Батору, такође ми је причао о Милошу Обилићу, модерној борби за Косово и још неким, позитивно шокантним, стварима.
Шта друго рећи осим да је свет у коме живимо постао једно велико село.
Вратимо се породици Тапа која живи у Дубаију и коју сам покушао да навучем да дођу у Брисел јер Правакар има врло доброг пријатеља, Непалца као и он, који води ресторан у Бриселу (http://www.everestcuisine.be/)
Као и слањем слика Калкину онога што му се највише допада, слике костура диносауруса природне величине из Приридњачког Музеја у Бриселу (https://www.naturalsciences.be/)
Како се то није уклопило са њиховим плановима за годишњи одмор 2019. године, а наши планови за одлазак у Њујорк су пропали, одлучили смо да посетимо један други град познат по својим многобројним солитерима, Дубаи, а у коме се налази тренутно највиши од свих - Бурџ Калифа.
Цео један дан смо провели заједно у једом од огромних луна паркова у Дубаију
Уживали смо сво време које смо приовели у Дубаију и времену које смо провели с породицом Тапа и, после те посете, били смо у контакту још више непрестано примајући добре вести........а ове две су најимпресивније:
VID-20190706-WA0002.mp4А његово последње достигнуће је књига коју је сам написао и илустровао ... врло инспиративна прича која ће се, надам се, наставити у годинама које следе.